Sjedim, slušam Plavu Pesmu od Smaka i plačem. Umro Boris Aranđelović.
Ne znam ja Borisa a Smak najbolje znam po toj pjesmi plave boje koju mi je on nekad poslao.
Sebično, neuviđavno i van mjesta, a imam utisak kao da mi je ovo poruka još jedna s neba – prošlosti je kraj. Plačem prvi put nakon toliko vremena. Nikad više on meni neće slati pjesme. Nikad više neće biti Plave Pesme, nikad je više Boris neće pjevati.
Sve se mijenja. Sve je drugačije. I treba biti ovako, znam. I bolje je ovako milijardu puta, znam. Sve ide onako kako treba ići, znam.
Al’ srce se steglo, ne da disati. Dopustit ću sebi koju suzu, svako zaslužuje minut šutnje pa i moja umrla prošlost…